Srećni praznici?

Zašto bi iko bio tužan tokom praznika? Praznici su vreme kada smo okruženi najdražim osobama, kada dajemo sebi dozvolu da preterujemo u hrani  i piću, kada su ulice pune ljudi, ukrasa, lampica i muzike. Praznična groznica, kao i pokloni koje razmenjujemo, je prelepo upakovana. Ipak, uprkos ukrasnom pakovanju, mnogima se tokom praznika javljaju, u najmanju ruku pomešana, ili kako to volimo da kažemo, ambivalentna osećanja.

Centralno pitanje lošeg prazničnog raspoloženja jesu naša očekivanje u vezi sa tim šta bi trebalo da bude, a nije. Najčešće se ovo pitanje tiče porodičnih, kao i drugih ličnih odnosa. Činjenica je da su ljudima potreni praznici. Gotovo sva društva imaju praznike i opšteprihvaćene rituale koji se tokom njih sprovode. Današnje proslave nisu samo arhaični ostaci iz manje civilizovanih razdoblja, već imaju sasvim određenu psihološku svrhu. Služe nam da nas prevode iz jednog životnog perioda u naredni, suočavaju nas sa spiritualnim i filosofskim pitanjima i idealima i pomažu nam da kao individue procenimo gde se nalazimo na našem životnom putu, šta je ono što nam je zapravo važno i u kom pravcu želimo dalje da se krećemo.

Ovo su pitanja koja najčešće proviruju iza poznatog osećaja praznične depresije. Bitno je da znate da je u redu da budete tužni. Tuga je korisno osećanje koje nam pomaže da se oprostimo od nekih stvari i napravimo mesta za nove. Zbog toga prigrlite svoju prazničnu tugu i dozvolite da Vam pomogne da shvatite od čega želite da se oprostite, a na koji način želite u Novoj godini svoj život učiniti boljim.

Želimo Vam sreću u Vašem prazničnom putovanju.

Psiholog? Psihijatar? Psihoterapeut?

         -A čime se ti baviš?

         -Ja sam psiholog.

         -Aaa, ti sad sigurno mene analiziraš!

          (ili)

         -Čekaj, je l' to na medicini? Je l' ti možeš da daješ lekove ili su to psihijatri?

Sa sličnom situacijom se verovatno svaki psiholog bar jednom susreo. I sama sam često odgovarala na ovakva pitanja. Uverena sam da razlog ovome nije opšte neznanje mojih sagovornika, jer su to često bili široko obrazovani ljudi. Razlog je to što su sve te teme i profesije koje počinju sa „psiho“ još uvek pomalo tabu. Ipak, u svakodnevnom razgovoru, ljudi često pokažu interesovanje za to. Zanima ih šta to mi psiholozi znamo o njima, šta oni mogu saznati od nas o sebi, o drugima, o svetu...

Stoga smo odlučile da PsihoTeme otvorimo jednim tekstom koji  bi mogao da malo razjasni navedene nedoumice.

Dakle, što se tiče medicine,  psihijatri (ili neuropsihijatri) su ljudi koji su završili Medicinski fakultet, a zatim i specijalizaciju iz psihijatrije, grane medicine. Oni su dakle lekari, rade na klinikama, znaju sve o ljudskom organizmu i, u skladu sa tim, oni imaju pravo da pacijentima propisuju lekove.

Psiholozi, su ljudi koji su diplomirali na Filozofskom fakultetu. Oni se bave unutrašnjim životom ljudi: našim mentalnim procesima, a to su misli, osećanja, i njihova vidljiva manifestacija,  ponašanje; kao i našim trajnim osobinama. Iako se psihologija od samih početaka oslanjala na biologiju i medicinu,  ona svoje korene vuče i iz filosofije, pa i teologije. Psihologija nije prirodna, niti društvena nauka, već humanistička. Više nas zanima reč. Misli i osećanja izražena rečima. Ponašanje koje možemo da opazimo spolja. Tumačenje. Manje se bavimo funkcijom mozga, hormona i njihovim uticajem na ponašanje. To je tema medicine, ili neuropsihologije, kao mlade, nove grane psihologije.

             

Psihoterapija je jedna od grana psihologije. Kao što se dopunjuju medicina i farmacija, sličan je odnos psihologije i psihoterapije. Psihoterapeut može biti i psihijatar, i psiholog, ali i bilo koji stručnjak iz srodnih nauka, sociolog, andragog, socijalni radnik, ili osoba bilo koje druge profesije koja se pored fakulteta obrazovala i u nekom psihoterapijskom modalitetu.

Tokom psihoterapije osoba kroz razgovor, uz usmeravanje i podršku terapeuta dolazi do saznanja o sebi, svetu i drugim ljudima; stiče uvide u to o čemu je imala pogrešno uverenje, dobija realniju sliku o sopstvenom ponašanju. Na terapiji ljudi uče da prepoznaju svoje reakcije i učine ih funkcionalnijim, da prepoznaju svoja osećanja, da prihvate svoju odgovornost i razdvoje je od tuđe. Rečju, stiču nove načine da reše svoje svakodnevne probleme i poboljšaju kvalitet života.

Ponekad, na psihoterapiju dolaze i osobe koje se bore sa nekim psihičkim poremećajem. Neki od njih se na taj način mogu izlečiti, drugi uz kombinovanje psihoterapije sa lekovima, a oni malobrojniji poremećaji koji se ne mogu do kraja izlečiti, uz psihoterapiju se mogu kontrolisati tako da u što manjoj meri ometaju osobu u svakodnevnom funkcionisanju.

Ipak, velika većina klijenata u privatnoj praksi psihoterapeuta su ljudi koji nemaju nikakav psihijatrijski poremećaj, ali zato imaju probleme sa kojima se svakodnevno borimo. Psihoterapija je samo oružje u toj borbi.

Završiću odgovorom na čuveno pitanje koje je veliki broj ljudi sebi nekada postavio: da, sa vama je sve u redu iako ste pomislili da potražite pomoć psihoterapeuta. Da, sa njom/njim je sve u redu ako ide kod psihoterapeuta.